Kolumne objavljene u časopisu KOSMO možete pogledati ovdje.

Kolumne

CRKVO POMAGAJ, DRŽAVO SPASAVAJ!

Dete mi ne zna srpski jezik! Ovo vam je uz onu poznatu glupost o onoj integraciji, najomiljenija tema da uz nju palamude ljudi koji bi da sebi daju društveni značaj a koji sopstvenu decu nisu naučili taj isti jezik. Diskutuje se i mudruje o tome na veliko.



Predlaže se, iznose se mišljenja, kritikuje se, usvaja se, odbija se, pišu se projekti a najviše se k´o što rek´o palamudi.

Situacija palamudima i ne ide baš na ruku. Crkva kao što vidimo, ima druge probleme a državu, nećete mi zameriti, nemamo evo već duže vreme. Skromnog sam mišljenja da sve što naši srpčići ovde znaju ili ne, krivi su isključivo mama i tata.

Ozbiljnu instituciju nemamo ali zato imamo smisla za solomonska rešenja i pristupe koji nam se posle o glavu obijaju.
Tako da rešenje ovog problema uglavnom spadne na raznorazna kulturna društva i njihove egzotične predstavnike i vođe, koji su sebi ničim izazvano, dali kako se to stručno kaže-eksplicitno pravo na naciju.

Sakupe se uglavnom dežurni besposleni dušebrižnici, ufircane majke, estradni intelektualci po službenoj dužnosti, pa se krene u spasavanje jezika i vere. Upirlitane mame navale žestoko (sve rizikujući da im se razlije kreon i maskara) na estradne i lažne profesore, pa se krene u spas nacije i potomstva i na kraju se za tešku i bezizlaznu situaciju okrivi mučeni prota ili kukavni konzul, koji evo već godinama ništa ne preduzimaju. Prota kao što rekoh ima i ovozemaljskih briga a konzul ili ambasador (koji broje sitno do penzije) su verovatno drugačije zamišljali svoju diplomatsku misiju, od opismenjavanja i vaspitavanja gastabrajterskih potomaka.

Ovi´ dana sam i ja nakako slučajni svedok kako se ovaj višedecenijski problem ovde u Beču rešava. Naime, moja komšinica i dalja rođaka Mira-bedinerka, u saradnji sa najsrpskijim (samozvanim) društvom u Beču (od kad je sveta i veka), i sa još tri takve slične njoj, krenula u prosvećenje i opismenjavanje nacije. Dakle, ove preduzimljive žene rešile su da uzmu stvar u svoje ruke. Muka ih naterala na to, pošto su sa sopstvenom decom počele da se sporazumevaju k´o sa španskim turistima.

Ne mogu, a da se ne prisetim onog vremena od pre nekoliko godina, kada je vesela Mira ponosno kroz hodnik zgrade svoje dete zvala šacilajn, mojoj ženi se hvalila kako se mali ne razlikuje od orginalnih svapčića i priča akcentloze dojč. Kada bi joj se približavala neka austrijska baba, odmah je svoj moravski zamenjivala očajnim nemačkim i time potvrđivala svoj nacionalni ponos. Dođe polako vreme da se sve to o glavu olupa. Sada, kada preko interneta i prevodioca mora da sazna koji školu će dete da joj upiše, da li je zaljubljeno i šta ga boli, preko noći postade patriotkinja prosvetitelj i kritičar svih onih koji ne misle i ne brinu o duhovnom vaspitanju svoje dece.

Da bi upotpunile svoju brigu o naciji, ove dame-prosvetiteljke upriličuju svakog meseca neku vrstu specijalnih seansi, koje nazivaju duhovni sastanci.
Na tim visokointelektualnim rapsodijama (uglavnom uveče i početkom radne nedelje) možete pored brige o pokolenjima saznati od Mire i njenih koleginica-eminentnih intelektualki na primer: "Kako je to biti majka"! Vrlo orginalno i produhovljeno! Ako to niste znale drage majke slobodno pitajte naše misionarke. Ne propustite da ih pitate koliko su tu ulogu lično-uspešno odradile? Naravno raspravlja se tu o svim nacionalno-istorijskim propustima i anomalijama, za koje naše produhovljene dame imaju adekvatna rešenja. Krene se od crkvenog raskola u 11-tom veku a završi se na NATO agresiji.

E, sad to što Mira i njene intelektualke nisu još u potpunosti ukapirale upotrebu dativa i lokativa, to ne treba da ih brine i sputava u njihovoj misiji. Nisu važne te kako se kaže…. kompetencije… važno je da žene imaju volju i da pored svega vole da se eksponiraju .

Jer, nije ovde u pitanju samo briga o naciji. Lepo je i kad se uslikaš za novine, pa to podeliš po fejsbuku da vide ostale bedinerke. Pa kad još krenu neka fantomska priznanja i nagrade od takvih i njima sličnih, za koje usput niko čuo nije, ludilu i obezvređivanju-nigde kraja. Još kad te ti se sveštenik zahvali za tvoj prosvetiteljski rad, već vidiš sebe upisanog na stranicama kukavne gastarbajterske istorije. Ukoliko je nagrada pogodna za transporti nošenje ne propustiš da je kao kolajnu oko vrata poneseš i time izazoveš još veće strahopoštovanje.

Nema veze. Navikli smo mi i na veće cirkuse, pa tako ćemo i na Mirin misionrsko-duhovni poduhvat spasavanja jezika i nacije.
Pametnije bi nam bilo da smanjimo iberštunde, pozabavimo se sopstvenom decom, pre nego što ih prepustimo Mirinim intelektualkama -precvalim fejsbuk starletama, i patriotskim društvima za jednokratnu upotrebu.

Nije ovde reč o brizi za potomstvo.Puno su niže i primitivnije pobude.Verujte mi na reč.!

Nemojmo im čak ni našim ćutanjem davati legitimitet a kamoli prisustvom ili licemernim čestitkama preko društvenih mreža.